56. Beogradska Kritična masa – Biciklimatske promene

KNovembar je obeležen pripremama za veliki samit partija u Parizu, vezan za klimatske promene, poznatiji kao COP21. Dok su se političari pripremali da izlože svoje uglavnom neambiciozne planove suzbijanja klimatskih promena, pripremali su se i obični ljudi širom sveta da vikenda 28. i 29. novembra održe razne akcije, u vidu protesta, marševa, vožnji i raznih kreativnih radionica, putem kojih su zahtevali ambicioznija delovanja zvaničnika koji su se sastajali u Parizu i odlučivali o sudbini svih ljudi na planeti. Njima smo se pridružili i mi, Ulice za Bicikliste i biciklisti Beograda i 28. novembra održali kritičnu masu protiv klimatskih promena. Kako u Beogradu najveća količina zagađenja dolazi iz saobraćaja, bicikl je ovde najbolje odbrambeno sredstvo. Bicikl je naše najbolje oružje za čistiji vazduh i zdraviju okolinu.

Našim Kritičnim masama želimo da pokažemo da su biciklističke staze neophodne, da je neophodno raditi na povećanji broja biciklista i na promociji biciklizma kao transportnog sredstva najboljeg kako za čoveka tako i za okolinu.
Nakon što je vikenda 28. i 29. novembra hiljade ljudi širom sveta izašlo na ulice i zahtevalo ambiciozno delovanje od političara, 30. novembra je počeo 21 Klimatski samit. O ovom samitu se mnogo pričalo i godinama unazad, kako političari, tako i mnoge nevladine organizacije širom sveta su se pripremale za ovaj momenat. Zašto je on bio tako bitan? Zato što je 2015. godina određena kao godina kada će se doneti novi sporazum, prvi nakon Kjoto protokola. Kao ishod ovogodišnjeg COP-a očekivao se sporazum koji će obavezati zemlje na konkretno i pravedno delovanje po pitanju smanjenja emisije gasova i suzbijanja efekata klimatskih promena.
Ali kako su dani prolazili, bilo je sve izvesnije da sporazum koji će iznedriti ova konferencija neće biti ni blizu onoga što je potrebno da se spreče klimatske promene. Posle dve nedelje prebacivanja krivice, neambicioznih planova i neprihvatanja odgovornosti od strane bogatih razvijenih zemalja, dobili smo sporazum koji je predstavljen kao spas za planetu, ali stvari stoje malo drugačije. Na ovogodišnjem COP-u se jeste prvi put govorilo o tome da povećanje temperature zemlje ne sme biti preko 1.5°C, što jeste vrlo bitno, ali za sada je sve samo na praznim rečima. Kako su sve zemlje podnele svoje INDC (Intendend Nationally Determined Contributions) predloge, koji obuhvataju planove zemalja za akcije koje će preduzeti po pitanju smanjenja emisije gaosva i povećanja proizvodnje enrgije iz obnovljivih izvora do 2030.godine, pa ako sve ostane prema tim INDC planovima, sledi nam povećanje temperature od oko 3.5°C, što za sobom povlači prirodne katastrofe o kojima ne želimo ni da pomišljamo.
I kako su onda mislili da dođu do tih 1.5°C povećanja? Pa tako što bi na svakih pet godina zamolili sve zemlje da porazmisle o svom INDC-u i da ga eventualno, učine malko ambicioznijim. Naučnici kažu da je za postizanje cilja zadržavanja globalnog zagrevanja na 1.5°C u odnosu na 1990. godinu moguće samo ako se 80% danas poznatih resursa fosilnih goriva ne iskoristi. Ali kako se stvari stoje,  mnogi, pogotovo bogate zemlje, o naftnim kompanijama i termoelektranama da ne pričamo, nisu spremni za ovakava poduhvat.
Ko ima najveću odgovornost i od koga se najviše očekuje? Bogate razvijene zemlje. Pre svega Amerika, mnoge zemlje Evropske Unije, Australija. Ali ove zemlje uglavnom nisu spremne da preduzmu mere koje predstavljaju njihovu istorijsku odgovornost prema ostalim zemljama. Ta istorijska odgovornost ustvari predstavlja odgovornost koja je u skladu sa emisijom gasova koju je neka zemlja ispustila u atmosferu od početka industrijskog perioda. Bogate zemlje, pre svega Amerika, često optužuju Kinu i Indiju kao jedne od glavnih uzročnika klimatskih promena, Kina i Indija danas jesu jedne od najvećih emitera CO2, ali i dalje su emitovale mnogo manje nego sama Amerika. Mnoge nerazvijene zemlje su se obavezale da će uraditi mnogo više u suzbijanju emisije CO2 u periodu d 2030. godine, nego što je njihova odgovornost, dok su se bogate zemlje obavezale na jako niske doprinose, mnogo niže od onih koji su potrebni da bi se povećanje temperature održalo ispod 2°C. Osim što su im doprinosi jako niski, bogate zemlje se oslanjaju na tehnologije koje nisu još potpuno razvijene, niti se zna kakve bi njihove posledice mogle da budu (kao što je Carbon capture), samim tim izbegavajući da se obavežu na prestanak korišćenja fosilnih goriva i potpuni prelazak na obnovljive izvore energije, što je neophodno za očuvanje planete i života na planeti, pa i nas.
Osim što je odogovrnost razvijenih bogatih zemalja mnogo veća u smanjenju emisije gasova, imaju odgovornost i da pomognu siromašnim zemljama, pogotovo onim koje su već pogođene klimatskim promenama u velikim razmerama, da razviju mehanizme adaptacije na klimatske promene, i da razviju sopstvene pognone obnovljivih izvora energije. Za to je predviđen zeleni fond, u koji bi bogate zemlje trebale da uplaćuju određene sume novca koje će doprineti razvoju siromašnih zemalja, ali taj fond i dalje nije obavzujuć i zavisi još uvek od dobre volje razvijenih bogatih zemalja, a naučili smo da njihova dobra volja ne ide dalje od njihovih interesa. Pa suma koje su do sada uplaćene u fond nisu ni blizu potrebnih.
Ove i mnoge druge stvari pokazuju da sporazum koji je donesen u Parizu, nije ni blizu zadovoljavajućeg i neće nam pomoći da očuvamo planetu niti nas same. Zato je bitno da shvatimo da smo mi, obični ljudi, ti koji su ključni u borbi protiv klimatskih promena. Počeveši od vršenja pritiska na naše vlade da se razvijaju u smeru koji će napustiti fosilna goriva i okrenuti se održivim izvorima, preko podržavanja malih, lokalnih poljoprivrednika i drugih preduzetnika, do izlaska iz naših kola i prelaska na bicikl, koji em što će našu okolinu učiniti čistijom, em će nas učiniti zdravijima. Mi smo ti od kojih promena na bolje najviše zavisi, mi smo ti koji najviše mogu da urade.
We are nature defending itself!

Autor teksta : Tatjana Avramović

Leave a Reply