Hamburg na dva točka

Picture

Hamburg na dva tocka
Gost-bloger iz Nemačke, Marko Ekmedžić

Verovatno većina ljudi na pomen bicikla, prvo pomisli na Kinu. Ima smisla, naravno, premda je i to jedan od naših malenih stereotipa u kojima ili uživamo, ili ih jednostavno samo podrazumevamo. Međutim, bicikl je danas postao mnogo više od slike omiljenog ili možda nametnutog prevoznog sredstva armije kineskih radnika koji se probijaju kroz neprozirnu zavesu smoga pekinškog jutra. Ne, bicikl je globalni trend.
Poslednje dve i po godine živim u Hamburgu. Grad na Elbi, otprilike duplo veći od Beograda i sa tri puta više stanovnika u svojoj, kako se to obično kaže, metropolitan zoni, pravi je mali biciklistički raj. Ne zanemarivši ni to da je grad skoro pa idealno ravan, što bih mogao da uzmem za jednu od prednosti za ljubitelje laganog obrtanja pedala, nisam mogao a da odmah ne primetim to koliko je bicikl često prevozno sredstvo. Uprkos zvaničnoj statistici koja kaže da tek nekih 10% saobraćaja u gradu čine bicikli, moj je utisak da je bicikl skoro pa sveprisutan. Građani svih uzrasta i profesionalnih profila, od, kako ih često nazivamo „bauštelaca”, pa sve do raznih menadžera, svakoga dana zuje na svojim dvotočkašima. Hamburžani sa kojima sam razgovarao, kažu da se ljudi sve više vraćaju ili pak otkrivaju bicikl, naročito u predgrađima. Grad, odnosno njegova infrastruktura, trudi se da uhvati korak i isprati taj novi trend zdravijeg kretanja. Biciklističke staze su sve integralniji deo grada, koji manje ili više nametljivo vijuga prateći ulice i trotoare. Staze su jasno označene, najčešće crvene, u jasnom kontrastu sa ostatkom sivog pločnika. Da, biciklističke staze su mahom na trotoarima, a ne na samim saobrćajnicama, što pokatkad začudi, čak i uplaši neke od stranaca, naviklih da dvotočkašom prkose reci automobila, a ne nepravilno vijugavoj zmiji pešaka. Osim toga, a nikako manje bitno, biciklista ima svoje jasno mesto u saobraćaju. Pomalo zajedljivo, neki Hamburžani će vam reći da je biciklista, a ne pešak, kralj saobraćaja, tj. da je on taj kome se svi sklanjaju. Iskreno, imam i sam sličan utisak. Saobraćajna signalizacija mahom nije izdvojena od one opšte. Dakle, broj zasebnih, biciklističkih semafora je relativno mali, ali položaj staza, uklopljenih u trotoar, jasno ukazuje i na to koju signalizaciju biciklista i ostali učesnici u saobraćaju, moraju da prate. U svetskim razmerama, praćeno po indeksu grupacije „Copenhagenize” (Kopenhagen je globalni šablon za masovno korišćenje bicikla u urbanoj sredini), Hamburg je trenutno u prvih dvadeset gradova sveta (od indeksiranih oko 150), prema tome koliko je prilagođen biciklistima.
Naravno, uz prava i privilegije, ide i set obaveza. Osim onih osnovnih, poput toga da se mora pratiti osnovno pravilo kretanja, desnom stranom puta, odnosno levom stranom trotoara, u jednom smeru, tu je i prilično stroga pažnja posvećena ispravnosti dvotočkaša, svetlima na njemu i opremi koja ide uz bicikl, ali i uz vozača. Da sve ne bi ostalo samo na rečima, tu su i patrole policije, naravno na biciklima, koje kontrolišu to da li se biciklisti pridržavaju pravila koja ih drže na vrhu saobraćajnog “lanca ishrane”. I da, ima dabome i biciklista koji „đidaju” od ovih pravila, ali ne u meri da vam kao pešaku ili vozaču motornog vozila zagorčavaju život. Postoji jednostavno, određena kultura, ili tradicija vožnje bicikla. Deca, praktično čim prohodaju, počinju i da „teraju točak”. Od „šetalice” (bicikl bez pedala), preko trotineta i bicikla sa pomoćnim točkićima, do polaska u školu, klinci su već uveliko učesnici u dvotočkaškom saobraćaju. U školi, obavezan deo nastave je i učenje vožnje i saobraćajnih propisa za bicikliste. Sećam se da smo to imali i mi, u jednoj daleko rudimentarnijoj formi, kada sam ja bio klinac nižih razreda osnovne škole. Dakle, pre nekih trideset godina.
Bicikl, valja to reći, nije ni jeftina igračka u Hamburgu. Da biste pronašli relativno pristojan model jeftiniji od nekih 400€, treba vam ili mnogo truda, vešta pretraga, ili pak sreća da naletite na nekoga ko prodaje dobro očuvan polovan bicikl. Ili, samo da u pravom trenutku naiđete na neku rasprodaju na „Amazonu”. Treba vam i jasna odluka kakvog ćete dvotočkaša sebi da priuštite. Naša uobičajena podela na „mauntin” bicikle i „trkačke”, u Hamburgu je podignuta na značajno viši nivo. Razni modeli, od kojih sam za neke na prvi pogled pomislio da su samo „custom-made” hirovi naručioca, ovde su uobičajeni. Bicikli sa velikom korpom za stvari ili decu umesto prednje viljuške, sklopivo-rasklopivi bicikli, ležeći modeli, monocikli i brojne varijacije na temu terenaca, akrobatskih i čisto trkačkih bicikala, svakodnevno, u velikom broju, špartaju Slobodnim i Hanzeatskim gradom Hamburgom.
Kako briga grada ovde nije završena usmenom podrškom biciklistima i postavljanjem biciklističkih staza uz saobraćajnice, ne mogu a da ne spomenem sistem koji funkcioniše savršeno, već godinama. U pitanju je iznajmljivanje gradskih bicikala, popularni StadtRAD. Sistem je beskrajno jednostavan – Kreditnom ili debitnom karticom se identifikujete na automatu, na jednom od skoro 150 mesta u gradu na kom možete iznajmiti jedan od oko 1’800 bicikala. Nakon toga, neki od trenutno slobodnih bicikala na toj stanici postaje vaš, onoliko dugo koliko ste voljni da ga koristite i tu uslugu plaćate. Prvih pola sata vožnje je besplatno, a potom, svaki minut nastavka vožnje, plaćate 4 centa. Korisnici drugih formi gradskog saobraćaja, plaćaju 3 centa po minutu. Izračunajte sami, za 5€ možete se voziti više od dva i po sata. Takođe, brojčanik prestaje da otkucava na 12€, tj. to je maksimalna cena po danu koju plaćate, a za svo vreme nakon toga, bicikl koristite bez dodatnih troškova. Bicikli su održavani, ispravni, udobni.
Na kraju, reč ili dve o bezbednosti vašeg zupčaničastog ljubimca. Grad je pun „češljeva” za bicikle, kao i malih biciklana, pored zgrada. U zgradama sa interfonima, bickl se ostavlja neretko i uz vrata svog stana, nevezan lancima. Ipak, to ne znači da se bicikli u Hamburgu ne kradu. Kradu se, ali ne u nekom masovnom obimu. Ovde vam se neće dogoditi, kao u Srbiji, da kada ukradeni bicikl prijavite policiji, inspektor samo odmahne rukom i kaže vam da se oni ne cimaju za nešto tako sitno. Ne, ovde će policija zaista tražiti vaš bicikl, jer se zna zašto plaćate porez i ko je tu da vama služi i vas štiti. Ishod te potrage neće uvek biti uspešan, dabome. Kako reče jedan moj ovdašnji prijatelj, koji je takođe došao iz Srbije, taj ukradeni bicikl ima svaku šansu da se pojavi negde na pijaci u Beogradu ili Novom Sadu. Ne znam koliko je to tačno, ali bih voleo da mislim da u tome nema istine. Doduše, poznato je da bih ja voleo i da „Partizan” uzme Ligu šampiona, ako me razumete.
Hamburg možete upoznati na biciklu, lako, zanimljivo, prijatno. Ne samo zato što je to zdravo, nego zato što vas i grad poziva da to učinite i otkrijete jednu novu perspektivu drugog po veličini a prvog po bogatstvu grada Nemačke.


Leave a Reply