“Kao mala avantura” – jedna godina Kritične mase u Beogradu – intervju

Autorka teksta: Elizabeta, prevod: Miloš Lazić
U aprilu 2011. godine, održala se prva Kritična masa u Beogradu. Dana 30. aprila 2012. godine, bila je njena prva godišnjica. Od kada sam došla (u Beograd) prošle godine, broj biciklista se povećava i možete videti sve više ljudi na ulicama sa biciklima – i to ne samo u njihovo slobodno vreme. Ljudi su počeli da koriste bicikle i kao način prevoza – da odu na posao ili da odu negde drugo gde imaju stvari da obave.
Ipak – bicikliranje je teško u ovom gradu i biciklisti moraju da se suoče sa puno poteškoća. Srećom, ima ljudi koji podržavaju bicikliranje i koji organizuju Kritičnu masu, najpoznatiji događaj u biciklističkoj zajednici, ali i mnoštvo drugih projekata. Postoji, na primer, „iBikeBelgrade“, osnovan od strane Ralfa Van Der Zijdena koji je ponudio biciklističke ture kroz Beograd. Takođe postoji projekat koji još uvek čeka dozvolu grada da započne sistem iznajmljivanja bicikala, gde bi (građani) mogli iznajmiti bicikl na jednom mestu u gradu i vratiti ga na drugoj stanici za bicikle.
Puno stvari se dešava, ali zanimljivost za današnji blog jeste ko je iza Kritične mase i kako je to sve počelo? I zašto tek pre godinu dana, kada se u drugim većim gradovima u Evropi Kritična masa održava mnogo duže od jedne godine?
Autori i autorke fotografija: Pierre Morel, Vladimir Vuletić, Milica Vukelić
Intervjuisala sam utemeljitelja Kritične mase u Beogradu i pitala ga kako je sve to počelo…
Maksimilijan Sagmuler odrastao je u malom selu u gornjoj Austriji i odslužio svoju nacionalnu civilnu službu u Lublinu, Poljska, u nekadašnjem koncentracionom logoru. Nakon tog vremena u Poljskoj, želeo je da ide u inostranstvo ponovo i pronašao EVS (Evropski volonterski servis). Kaže da je bio „oduvek zainteresovan za bivšu Jugoslaviju (u političkim, istorijskim i kulturnim aspektima)“. Tako, došao je u Beograd i radio u NVO (nevladinoj organizaciji) „OSMEH“, gde je podučavao nemački. Trenutno živi u Beču i studira političku nauku.

Kako si dobio ideju da pokreneš Kritičnu masu u Beogradu i kako si to uradio?

Pa, može se reći da sam započeo Kritičnu masu iz dosade. Imao sam puno slobodnog vremena i zbog toga što sam imao sopstveni bicikl u Beogradu, želeo sam da uradim nešto sa biciklima. Takođe sam video dok sam biciklirao okolo da postoji veliki nedostatak biciklističke infrastrukture u gradu. Nikada ranije nisam čuo za Kritičnu masu, ali mi je neko rekao na seminaru da u Grčkoj ljudi bicikliraju noću i da se ponekad održavaju biciklističke ture bez odeće. Dok sam radio istraživanje na internetu, pronašao sam da se Kritične mase održavaju u puno gradova u celom svetu – ali ne u Beogradu. Razgovarao sam sa svojim koordinatorom Anom Jovanović i napisao projekat sa njom. Želeo sam da nađem sponzore da odštampam flajere i postere i želeo sam da dobijem dozvolu od grada Beograda. Prvi deo je prošao manje ili više fino – ako se dobro sećam, prikupili smo 30€ ukupno od dva sponzora. To nije bilo puno, ali dovoljno da se odštampaju neki flajeri i posteri. Darjan Jurinkić (moj tadašnji cimer i takođe volonter EVS-a) dizajnirao je veoma lep i umetnički poster. Dok sam pokušavao da dobijem dozvolu, pronašao sam da ustvari postoji NVO koji podržava prava biciklista – „Jugo cikling kampanja“. Nažalost, ova organizacija nije imala aktivnosti u toku prethodnih godina, ali sam uspeo da ubedim jednog od njihovih članova – Milana Borića – da mi pomogne.

Sa kojim poteškoćama si morao da se suočiš u procesu organizacije Kritične mase i kako je ovaj proces izgledao?

Kao što sam rekao – u početku je bio ogroman problem što nismo dobili dozvolu za prvu i drugu Kritičnu masu da bismo je zapravo organizovali. Ukratko, moj utisak je bio da u gradskoj administraciji sedi puno kukavica, koje se plaše da daju svoj potpis na bilo koji dokument kada superiorniji od njih ne daje njegov ili njen blagoslov. Na kraju smo prestali da pokušavamo da dobijemo dozvolu i u suštini Kritična masa radi odlično do danas bez nje. Ali naravno, u početku smo bili uplašeni da će nas neki saobraćajni policajci odmah zaustaviti i razbiti našu demonstraciju.

Druga poteškoća je bila ta što sam u suštini ja radio ceo posao. Puno puta nisam mogao da se oslonim na druge, što je puno puta bio veliki hendikep. Zbog jezičke barijere, neko je uvek morao da prevodi Fejsbuk-unose i tekstove za veb prezentaciju ili za flajere.

Šta misliš o činjenici da je, takoreći, neko iz inostranstva „morao“ da dođe u Beograd da započne Kritičnu masu? I šta je sa biciklističkom zajednicom u Beogradu (npr. Ulice za bicikliste) – da li je (ovo udruženje) postojao pre Kritične mase ili je proizišlo iz Kritične mase?

Ne mislim da bi neko mogao da kaže da Srbin ne bi bio sposoban da započne Kritičnu masu. Ja sam samo bio srećan da upoznam prave ljude i da budem u pravo vreme na pravom mestu sa dobrom idejom (koja uzgred nije bila moja, pošto se Kritična masa održala stotine puta širom celog sveta). Mislim da je to takođe bila srećna prilika – možda ista ideja ne bi radila tako dobro godinu dana ranije ili kasnije. Mislim da je preterano pripisati jedan primer gde je neko „morao“ da dođe iz inostranstva opštem mentalitetu Srba, čak iako neki – a pogotovu Srbi – to čine.

Uzgred, Kritična masa u Beogradu sada postavlja primer za ceo region. U Novom Sadu, Subotici, Valjevu, Čačku i Podgorici, slične grupe su bile formirane, koje su, što se mene tiče, osnovane i podržavane 100% od strane lokalaca.
 Takođe postoji nekoliko biciklistička udruženja u Srbiji. Ali samo se Jugo cikling kampanja bavi biciklima kao načinom prevoza, dok to drugi vide samo kao sport. Jugo cikling kampanja nije veoma aktivna, ali su oni (finansijski) podržani od strane Opštine Palilula.

Ulice za bicikliste su sinonim za Kritičnu masu u Beogradu. Na početku, kada niko nije znao šta je Kritična masa ustvari jeste, nazvana je „Ulice za bicikliste“. Malo je nezgrapno, ali samo-opisujuće. Izgleda kao da Ulice za bicikliste sve više i više postaje neformalna grupa koja organizuje puno drugih stvari po pitanju bicikla takođe.

Da li si još uvek u kontaktu sa grupom koja organizuje Kritičnu masu/ljudima iz Ulice za bicikliste? Da li pratiš razvoj u Beogradu ili je to teško sa daljine?

Ponosan sam da je šifra za „Ulice za bicikliste“ grupu data meni za života (trepće). Preko grupe i Dragane, na-neki-način-“šefa“, pratim pomalo šta se dešava. Srećom, to više nije tako teško ovih dana sa daljine i s vremena na vreme posetim i lično.

Kako bi procenio situaciju za bicikliranje uopšteno u Beogradu – takođe u poređenju sa drugim gradovima?

Sa Bečom i mnoštvom drugih gradova, Beograd je neuporediv. Za bicikliste postoji vrlo malo infrastrukture, pored nekih biciklističkih traka na obali reke i na Novom Beogradu naravno. Pogotovu u centru grada, bilo bi odlično imati, ako bi grad konačno izgradio, biciklističke trake. To bi takođe smanjilo saobraćajnu buku na podnošljivi nivo. Bio sam u Kopenhagenu nedavno i neverovatno je koliko puno ljudi biciklira tamo (takođe pri niskim temperaturama). Razlog je taj što su biciklističke trake delom šitoke kao trake za automobile i pokrivaju skoro ceo grad. U Beogradu, puno ljudi se plaši kada, na primer, moraju da voze preko mosta… Ipak, ja sam uvek voleo bicikliranje u Beogradu, jer je ponekad to takođe bilo kao mala avantura.

Autorka teksta: Elizabeta, prevod: Miloš Lazić

Leave a Reply