Gradski čelnici na čelu sa Aleksandrom Šapićem nastavljaju da unazađuju saobraćaj u Beogradu, ovaj put sa takozvanim “otvaranjem” Vasine ulice za sva motorna vozila, počevši od 25.5.2025. godine. Upotreba termina “otvaranje ulice” se često koristi u kampanjama širom sveta, kada građanima hoćete da predstavite neku promenu kao pozitivnu. Tzv. “otvaranju ulice” prethodilo je brisanje biciklističke trake sa fotografije iznad, i otvaranje još jedne trake za saobraćaj motornih vozila.
Tako, kada u Beču uvode dvosmernost za bicikliste u jednosmernim ulicama, oni kažu da ih “otvaraju” za bicikliste. Kada u Helsinkiju hoće da zabrane saobraćaj u nekoj od centralnih gradskih ulica, oni kažu da su “otvorli letnju” ulicu, jer to građanima Helsinkija izaziva pozitivnu emociju, pošto je u Helsinkiju hladna klima.
U čemu je kvaka u u izboru termina “otvaranje” u slučaju Vasine? Kad biste na primer rekli da je u Vasinoj ulici ponovo dozvoljen motorni saobraćaj svih vozila, ili da je ukinuta zabrana saobraćaja za sva vozila osim za javni prevoz i taksi, građani bi mogli da se zapitaju, a zašto je zabrana uopšte i uvedena pre više od 2 decenije i kako to do sad nikom nije palo na pamet da ukine i “prokrvi” saobraćaj u centru?
Odgovor je vrlo jednostavan, ulica je bila zatvorena za privatna vozila da bi se smanjile gužve i ubrzao javni prevoz, jer je to jedini način da doskočite sve većem broju motornih vozila u prestonici, kao što za javni prevoz uvodite žute trake. Tako da je Šapićevo “otvaranje” Vasine ulice u suštini zapravo ukidenje prednosti koju su imali javni prevoz i taksi vozila. Ali, kada na vlast dođu ljudi koji ne cene znanje i ne čitaju strateške dokumente već odlučuju na osnovu subjektivnog nahođenja i impulsa, jer su možda do omiljenog kafića ili restorana morali da kruže naokolo umesto pravo kroz Vasinu, dobijete ovakve populističke odluke.
Stariji sugrađani se verovatno sećaju i vremena kada je kroz Knez Mihajlovu ulicu prolazio automobilski saobraćaj, pa je ona početkom 80 godina prošlog veka pretvorena u pešačku zonu. Razlozi su bili identični, da bi se smanjio negativan uticaj motornog saobraćaja na centralnu gradsku zonu, Knez Mihajlova je praktično postala barijera za automobile na beogradskom grebenu.
Ovaj Šapićev potez je samo kontiuitet poteza vođenih neznanjem i zaostalom saobraćajnom politikom koja ruši mostove a da nije izgradila nove, ukida pešačke prelaze i biciklističke staze, stavlja kružne tokove gde im nije mesto, produžuje trajanje crvenog svetla za pešake na gotovo svim semaforima u centru grada.
Krajnji rezultat ovakve kratkovidosti može da bude samo još više automobila u centru grada sa istim gužvama koje imamo i sada. Korisnici javnog prevoza će ispaštati zbog tih gužvi, dok se građani obeshrabruju da pešače i voze bicikl, i umesto da time rasterećuju zdravstveni sistem jer se kreću aktivno, gura ih se u privatni automobil i stvara im se loša navika koje će se posle teško odreći.
Jasno je da je Beogradu potreban potpuni saobraćajni reset, izrada novog trasportnog modela, revizija plana urbane mobilnosti, izrada strategija za unapređenje pešačkog i biciklističkog saobraćaja, a do toga teško može da dođe bez promene postojeće gradske vlasti.
