U tekstu koji sledi, reč “stariji” se komotno može zameniti rečju “biciklisti”, a reč “pešačenje” rečima “korišćenje bicikla” – problem je isti, gotovo u dlaku, a i rešenje.
Izolacija starijih u gradovima prilagodjenim automobilima
(…) Mnogi od starijih gradjana osećaju se izolovanim jer su prinudjeni da manevrišu kroz urbanizovan prostor. Projektovanjem gradova za automobile, a zanemarivanjem trotoara – što je posledica, stariji su isključeni na nekoliko načina. Ne samo što su zatočeni u kući jer više ne mogu da voze automobil, već njihovoj izolaciji doprinosi i gužva na ulicama koja je nastala jer su tako projektovane, što im, uz nehumane profile gradova, još više ograničava mogućnost da pešače.
“…naučno istraživanje je utvrdilo da često sitne intervencije donose veliku razliku u životu gradova. Visoki ivičnjaci, neravnine, pukotine na trotoarima se navode kao fizičke opasnosti zbog kojih stariji ne izlaze iz kuća. Suprotno tome, senka drvoreda, klupe i niski zidovi namenjeni sedenju su sitne, ali visoko cenjene intervencije koje im omogućava da uživaju u šetnji krajem gde žive i da pešice lakše obavljaju poslove. …utvrdjeno je i da su oni stariji koji su ‘umešani u svoje zajednice’… na mnogo višem mestu na ‘lestvici sreće’.
“Kako da se bolje staramo..? Postavljajmo klupe. Sadimo drveće koje pravi senku. Održavajmo trotoare. (…) Potrebno je da samo obratimo pažnju na male stvari, da se posvetimo detaljima, i založimo se za one kojima je potrebna pažnja, što zapravo jesmo svi mi…”
