Protesti studenata širom Srbije radikalno menjaju njeno lice. Već četiri meseca oni redefinišu pojam direktne demokratije, mobilišu ogroman broj građana, dovode do kolektivne katarze i vrše pritisak za uspostavljanjem funkcionalne države. Protesti pokazuju koliko je omladina u Srbiji originalna u svom pristupu, istrajna i uporna. Ako se samo pogledaju njihove šetnje od mesta do mesta, videće se da su svojim entuzijazmom probijali medijski mrak i osvajali podršku u manjim naseljima. Šetali su i vozili bicikle do sada uzduž i popreko zemlje, a ja sam imao čast da im se pridružim na jednoj od biciklističkih tura od Beograda i Pančeva do Vršca u okviru protesta „Iz Banata iz inata“ održane 23. februara.
Turu ka Vršcu organizovali su pančevački studenti i plan je bio da im se priključi desetak beogradskih biciklista. Put je podrazumevao relativno ravnu stazu dugu oko osamdesetak kilometara, koju je trebalo savladati posle šest sati i uz nekoliko pauza. Takva ruta nije laka ni za vozače u dobroj fizičkoj formi, opremljene boljim biciklovima, sa tanjim gumama i laganijim konstrukcijama. Dodatna, otežavajuća okolnost bila je temperatura ispod nule i udari vetra koji su u ravnici Banata šibali jačinom od osam kilometara u sekundi.
Većina biciklista koji su krenuli iz Beograda bili su iskusniji vozači na takozvanim „drumašima“ koji su trebali da budu redari i podrška studentima iz Pančeva. Veoma brzo pokazalo se da će niska temperatura i snažni udari vetra biti veliki problem. Tri para vunenih čarapa bile su nedovoljne da zadrže toplotu prstiju, a nemoćne su bile i debele rukavice za skijanje potpomognute sa još jednim, tanjim parom. U naredna četiri sata, dok se temperatura ne bude približila nuli, cirkulacija u ekstremitetima biće minimalna, prste na stopalima i rukama skoro da neću osećati.
Za sat vremena od Beograda stižemo u Pančevo, gde nas je sačekala glavna grupa, približno pedesetak studenata. Bilo je neverovatno videti toliki broj ljudi koji nisu bili svesni u šta se upuštaju. Njihove široke, od starosti ispucale gume na biciklima, labava klješta za kočnice, rđa, najniže klase menjača i ramovi od čelika nisu delovali obećavajuće. Na njima se lako može doći do prodavnice, pijace, provozati do centra, možda čak i do prijatelja u udaljenijem kraju Pančeva, ali jako teško i do Vršca. Ništa bolja nije bila ni odeća studenata – tanke rukavice, tek po neki deblji par čarapa, jaknice za izlazak. Na putu će se surovi ravničarski vetar obračunavati sa njihovim šalovima, vratovima i glavama. O formi takođe ne treba trošiti previše reči, većina onih sa kojima sam pričao nije prešla više od 20 kilometara u cugu.
Nakon polaska iz Pančeva, kolona se razvukla po putu. Delovali smo kao usporena zmija koja se sve više izdužuje po pustim, banatskim putevima. Brzina vožnje progresivno je opadala, jak vetar usporavao je vozače do te tačke da su delovali kao da su u laganoj šetnji, a ne u intezivnoj vožnji sa jednog kraja Banata na drugi. Biciklisti su jedva čekali da iz monotonih pejsaža oranica uđu u pitoreskna sela i varošice, gde su ih kuće donekle štitile od surove vetrometine.
Nije trebalo dugo čekati da studentski biciklovi i njihovi istrošeni delovi počnu da otkazuju. Pucale su gume, spadali i zaglavljivali se lanci, doslovno otpadali menjači, što je sve usporavalo kretanje i trošilo snagu u popravkama. Otkazivali su i sami studenti – ozbiljno isrpljeni, smrznuti, gubili su fokus, sudarali se i padali jedni preko drugih po putu. Iovako već težak položaj, dodatno su zagorčavali ugruvavanjima, poderanim kolenima i šakama.
Uprkos svemu, među ovim mladim ljudima postojala je istinska želja da uspeju u svom naumu i dovezu se do Vršca. Njihova idealizam i volja nadomešćivali su nedostatak adekvatnih biciklova, kondicije i odeće. Bila je to svojevrsna pobeda volje nad teškim okolnostima. U takvim uslovima jačala je međusobna solidarnost potpomognuta međusobnim hrabrenjem, ali je jačao i karakter studenata koji su stiskali zube da izdrže napore iznad njihovih mogućnosti.
Podršku su studenti dobijali i od samih kolega biciklista. Oni nešto spremniji, priskakali su u pomoć iscrpljenim vozačima sa kraja kolone, stavljali su ruku na njihova leđa i gurali ih napred. U svakom trenutku moglo se videti po pet, šest parova kako se probijaju ubrzano, simbolišući solidarnost.
Građani su umeli da cene borbu studenata i da im pruže preko potrebnu podršku. Prvi put u Banatskom Novom Selu, pa u Banatskim Karlovcima i u Uljmi. Dočekivali su ih nasmejani sa štandovima punim đakonija, nutkali čuvenim vojvođanskim testima, štrudlama, voćem, slatkišima, sokovima, vitaminima. U pustoj ulici u Nikolincima, čekao je strpljivo dekica, sam na vetrometini. Izneo je svoj isečen kulen i rakiju, kolače koje mu je žena spremila. Bilo je i onih koji su psovali, ali oni su u znatnoj manjini i nevažni za ovu priču.
Stigli smo u Vršac posle skoro osam sati puta i sa dva sata kašnjenja. Vredelo je truda posebno kada nas je dočekao špalir građana i srećna lica Vršćana. Bilo je ljudi iz različitih krajeva, drugih studenata, zemljoradnika, prosvetnih radnika, motociklista. Koliko je tačno bilo ljudi nije ni bitno, bila je bitna ideja zajedništva, solidarnosti, žrtvovanja, pravde, istunoljublja.
Reportaža: Željko Rakovac
Foto: Jasmina Pavlović
