Udruženje Ulice za bicikliste se najmanje deceniju zalaže za revitalizaciju pešačkh staza na Pančevačkom mostu, u pešačko – biciklističke staze. Iako su širine 1.5 m, uz postavljanje odbojnih ograda ka kolovozu i popravku, odnosno ponovno asfaltiranje, mogle bi da postanu upotrebljiive i za vozače bicikala, ali i električnih trotineta.
Čak i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima od skora ima definisane pešačko-biciklističke staze, na kojima biciklisti moraju prilagoditi brzinu pešacima, kada na njih naiđu. Obzirom na svoju dužinu od 2 km sa pristupnim rampama, jasno je da Pančevački most teško da može da bude izbor za pešačenje, osim u slučaju nužde, kada se na primer pokvari autobus gradskog prevoza.
Ali je zato most za prelazak biciklom/električnim trotinetom odlično rešenje, jer pešaka na ovim stazama maltene ni nema. Obzirom na skok broja putovanja ovim vozilima širom Evrope, a i sve veće ekspanzije električnih bicikala, bilo bi logično i da planeri i inženjeri razmišljaju i u ovom pravcu, prilikom projektovanja širine profila mosta.
Ali to ne važi za inženjere Puteva Srbije, ali ni inženjere gradskog Sekretarijata za saobraćaj. Idejnim projektom kojim je najavljeno rušenje i izgradnja novih pristupnih rampi na Pančevcu nisu predviđene biciklističke staze. Izgleda da su ljudi koji rade u ove dve institucije prespavali prethodne dve decenije, u kojima se cela EU okrenula ka promociji mikromobilnosti i biciklizma. Tome je dodatno doprinela i pandemija Covid19, koja je smanjila atraktivnost javnog prevoza, tako da su gradovi poput Pariza, Londona i Budimpešte kroz centralnu zonu izgradili stotine kilometara biciklističkih staza.
I dok izostanak biciklističke infrastrukture kod širenja gradskih saobraćajnica i bulevara u perspektivi može da bude i ispravljen, kod mosta, kad se jednom napavi greška, ispravke nema. Ako su širine tzv. “reverzibilnih” staza planirane na 0.75 m, tu jedva da može da prođe i pešak, a kamoli biciklista. Ako se širina profila sad ne isplanira i proširi, kad se pristupne rampe naprave, gotovo je. Da ne pričamo o tome da su i sada pešačke staze šire nego što su ovim idejnim projektnom planirane.
Time se Beograd i Srbija na žalost upisuje na listu zaostalih gradova odnosno zemalja, u kojima gradske i republičke vlasti ne prepoznaju značaj aktivne mobilnosti i transporta biciklom za dobrobit društva, pa šićardžijski gledaju da uštede na pešacima i biciklistima. Njihova saobraćajna vizija je Pančevački most zakrčen automobilima u jutarnjem i popodnevnom špicu, a umesto da planiraju da povećaju broj biciklističkih putovanja, oni rešenje vide u novim saobraćajnicama i mostovima, koji koštaju na stotine miliona evra, a potrebne su decenije da se izgrade. Na žalost, to neće rešiti saobraćajne probleme dvomilionskog grada, jer što više infrastrukture za automobile napravite, ljudi će više voziti kola, dokazano je još u Americi, pre 70 godina.
Problem je moguće rešiti samo tako što ćete planirati grad tako da u njemu ljudi podjednako imaju izbor da pešače, voze bicikl, koriste javni prevoz i tek na kraju automobil. Ako svi u isto vreme sednu u kola, nema te saobraćajne mreže koja može da apsorbuje skoro 700 000 automobila. To se uči na prvoj godini saobraćajnog fakulteta, ali izgleda da naši planeri to još nisu naučili.
