Češka uvodi obavezan razmak od metar i po pri preticanju biciklista, u Srbiji sve po starom

metar razmaka

Zastupnički dom parlamenta Češke nedavno je podržao veću zaštitu biciklista na putevima predloženim izmenama zakona. Predlog podrazumeva da će “korisnici puta” morati da pretiču bicikliste sa najmanje 1,5 metar odstojanja, odnosno 1 metar u zonama gde je ograničenje brzine 30 km/h.

Prošle godine, sličan propis donela je i Nemačka, sa nešto većim razmakom prilikom preticanja od 1.5m u naseljima i 2m van naselja, i tako se priključila Španiji, Portugaliji, Belgiji, Francuskoj koje ovaj propis imaju već duže vremena.

Za to vreme, slična inicijativa udruženja biciklista iz Srbije i dalje stoji “na čekanju”, iako je ova ideja  predstavnicima MUP-a Srbije a i poslanicima partija na vlasti predstavljena  još  2015. godine, a obnovljena je 2020. godine u okviru projekta “Bicikl je zakon” koji su Ulice za bicikliste realizovali sa Beogradskom otvorenom školom.

Najkonkretniji razlog zašto inicijativa ne ulazi ni u drugi po redu predlog izmena Zakona o bezbednosti saobraćaja je nejasan, barem sa logičke tačke gledišta. Iako se postavlja objektivno pitanje kako će saobraćajni policajci izmeriti ovu razdaljinu ukoliko uoče prekršaj, identičan problem imaju  i njihove kolege u inostranstvu, pa je propis svakako usvojen. I iskustva kolega aktivista iz drugih zemalja kažu nam da saobraćajna policija zapravo retko postupa u ovakvim situacijama.

Međutim, propis zapravo nije ni uveden zbog toga da saobraćajci čekaju skriveni u žbunju i vode računa o razmaku prilikom preticanja biciklista, nego da bi se ka javnosti lakše komuniciralo kako vozači automobila, kamiona ili autobusa treba da se ponašaju prema biciklistima. Dodatno, kamere na svakom ćošku olakšavaju posao sudovima ukoliko dođe do kolizije, a odgovornost je jasna, ukoliko se vozač nije pridržavao odnosno držao na propisanom odstojanju od bicikliste čak i ako nije bilo kontakta.

 

metar-je-bitan
Prva Kritična masa koja je upozoravala na ovaj problem održana je 2016.

 

I na kraju, ukoliko biciklista ima uređaj za snimanje i snimi vozača kako ga nebezbedno pretiče, postoji šansa da će i ovaj dokaz biti uvršten na sudu.

Otud, naš zaključak je da je oklevanje zakonodavaca u Srbiji da ovaj propis usvoje pre svega u potencijalnoj reakciji vozača koji bicikliste svakako ne vole da vide na drumu, a kamoli da im se još garantuju i nekakva dodatna prava.

Ovakva odredba bi u mnogim beogradskim ulicama prosto zabranila automobilima preticanje, jer ukoliko biciklisti date metar razmaka, nemate dovoljnu širinu kolovoza da pretičete. A niko ne voli besne vozače, jer su oni značajan deo glasačkog tela.  

Otud, atmosfera u kojoj biciklisti saobraćaj u velikim urbanim sredinama smatraju nebezbednim, zapravo ide saobraćajnoj policiji na ruku. Iako uprava saobraćajne policije  to nikad neće otvoreno priznati, što je manje biciklista, manje je i kolizija sa automobilima, a statistike su prividno bolje”. A i njima niko nije postavio cilj da biciklista na ulici bude više, da građani budu zdraviji, a zagađenje i buka smanjeni. 

 

Metar je bitan Kritična masa
Druga Kritična masa koja je upozoravala na ovaj problem održana je 2020.

 

I sve dok veći i jači (automobili, kamioni i autobusi)  teraju manje i slabije (bicikliste) sa ulice, posao saobraćajne policije je zapravo lakši. Saobraćajac ne mora da skreće vozaču pažnju da ne svira biciklisti ili biciklistkinji bez preke potrebe, ne mora da vodi računa da li vozači daju prednost ili pretiču biciklistu “na žilet”. I što je najbitnije, saobraćajac može da se bavi svojim glavnim dnevnim poslom u velikom gradu, a to je ubrzavanje protoka saobraćaja na prometnim raskrsnicama.

Sa druge strane, zamislite kolonu besnih vozača, dok u nekoj od beogradskih četvrti voze iza bicikliste, i sve će vam biti jasno. Bez pritiska iz NGO sektora država neće sama izmeniti propise, jer političkom establišmentu nije u interesu da seče granu na kojoj sedi zarad par procenata “zelenih” glasova.

Ulice za bicikliste će zajedno sa udruženjima iz Srbije nastaviti da se bore za izmene zakonske regulative i da široj javnosti predstave neophodnost daljeg ulaganja u bicikl kao vid transporta. Da bi se ovo ostvarilo, potrebno je uključiti predstavnike zdravstvenog sektora, političkih partija, sektora ekologije i zajednički stvoriti front koji će Ministarstvu unutrašnjih poslova ukinuti monpol na odlučivanje o ovim stvarima, jer se urbana mobilnost u nerazvijenim zemljama poput naše posmatra kao nekakva novotarija koja samo otežava rad saobraćajne policije, bez uzimanja u obzir savremenih trendova u razvoju transporta u gradovima.

Leave a Reply