Intimna i hedonistička priroda putovanja na dva točka

putovanja na dva točka

“Bicikl je najcivilizovanija vrsta prevoza poznata čoveku. Drugi oblici transporta svakodnevno postaju sve veća noćna mora. Samo bicikl ostaje čistog srca” – Ajris Mrdok, britanska spisateljica, 1919-1999.

Iz nekog nepoznatog, ali sigurno mazohističkog razloga, trošim mnogo vremena i energije preklinjući sve oko sebe da se uhvate bicikla. Do sada su svi dobro upoznati sa bezbrojnim društvenim koristima od njega: da vožnja bicikla može da učini našu kulturu zdravijom, bogatijom i održivijom. Ali često bezbrižno ostavljam po strani glavni razlog što godinama biram skromni bicikl kao svoj osnovni način prevoza: pruža mi intimno, neposredno iskustvo grada oko mene. Vankuver vidim izbliza i lično svakog dana u nedelji: njegovu lepotu i ružnoću, ljude i njihovu domišljatost, i neprekidno, neizbežno sazrevanje tokom vremena.

Ponekad se žalim na prirodu biciklističkih putanja našeg grada, koje bicikliste skrivaju iza glavnih ulica, poput miševa u zidovima. Ali te putanje nude spokojan mir kojeg nema ako se ramena trljaju o vozila. Zeleni putevi i biciklističke staze Vankuvera su prava gozba za čula, svako godišnje doba donosi nešto drugačije: dramatični prizor mosta Lavlja kapija koji nestaje u gustoj zimskoj magli, slatki miris cvetova trešanja koje ožive u proleće, topao letnji vetrić s okeana na licu dok krstarite obalnim nasipom do plaže, ili krckanje jesenjeg lišća pod vašim gumama duž biciklističke staze u 10. aveniji. Moderni svet koji se brzo kreće, povlači se pred smirujućim vidicima, mirisima i zvucima kada ste na sedištu bicikla, i nekako svaki okret pedala sve magično usporava do baš prave brzine.

Ovo jedinstveno iskustvo postaje još prijatnije kada se deli s nekim. Vožnja bicikla pruža neuporedivu priliku za razgovor i povezivanje s ljudima u mom gradu, onako kako to ne bih mogao sedeći u automobilu, vozu ili autobusu. Iako je to formalno zabranjeno u pokrajini Britanska Kolumbija, često neke od svojih najuspešnijih i najnagrađivanijih razgovora vodim dok se biciklom uporedo vozim sa suprugom, decom ili s prijateljem ili kolegom na koje naiđem na ulici. Ako putujem sam, svako crveno svetlo na semaforu postaje prilika da se povežem s nekim potpunim neznancem. Jednostavan osmeh i “Zdravo!” upućeni drugoj osobi često dovode do kratkog ćaskanja, pre nego što ponovo krenemo svako svojim putem.

Ako se ne osećam posebno društveno, vožnja biciklom može biti prilika za samoispitivanje i inspiraciju. Neverovatno je kako kratka vožnja izoštrava um, pokrećući krvotok i rad mozga, i za 20 minuta dostižem svoj kreativni i produktivni vrhunac. Bez obzira na čemu radim – bilo da projektujem, pišem, snimam film ili fotografiju, moj bicikl može da mi ponovo pokrene motivaciju, da mi da jasno usmernje, da smanji nivo stresa i da poteku ideje. To je posebno važno tokom kraćih, sivih dana nemilosrdne zime Kaskadskih planina, kada se ponekad može pojaviti sezonska depresija, a ponekad se ustaliti inercija. Bilo koji prekid gotovo neprestane kiše poziva me da izađem napolje i nađem stimulaciju potrebnu za mentalni proboj.

Na svojim putovanjima na dva točka takođe sam otkrio da Vankuver doživljava renesansu ulične umetnosti: umetničku i izražajnu stranu grada skrivenu od onih nesrećnih duša koje su zarobljene u metalnim kavezima. Lokalni umetnici i pesnici, poput “wrk(less)”, “iheart” i “Wolf Mountain Writing Collective”, lepe i iscrtavaju svoje radove u uličicama, na bokovima zgrada, pod mostovima, na trotoarima i u tunelima dostupnim samo pešice ili biciklom. Neretko svake nedelje nailazim na po nekoliko novih dela koja izazivaju razmišljanje, a sigurno ću ih fotografisati i podeliti na mreži pre no što ih ukloni neki brižni rentijer ili gradski radnik.

Iako neki mogu pomisliti da je odbacivanje motornog pogona radi okretanja pedala spuštanje naniže, ustanovio sam da je istina potpuno suprotna tome. Vožnja bicikla je oblik održivog prevoza koji je i praktičan i hedonistički, a nudi bezbroj kvalitativnih koristi uz očigledne kvantitativne prednosti koje su isticali njegovi zagovornici. Putovanje biciklom naučilo me je i o znamenitostima, geografiji, topografiji i istoriji ovog grada bolje nego što većina uspe vozeći se godinama automobilom ili javnim prevozom. Osetio sam kaldrmu, kamene ploče i pukotine ispod mojih guma i prešao iz svakog mogućeg ugla svakakve neravnine. Pouzdano znam da gradovi kakav je Vankuver, vredno rade da bi vožnja bicikla bila još pristupačnija i još prijatnija, nadajući se da je samo stvar vremena to kada će moja tajna postati javna.

 

Izvor: Modacity

Leave a Reply